Koeficijent inteligencije (IQ) | Objašnjeno od strane psihologa

Istorija koncepta IQ-a

Koeficijent inteligencije je koncept star jedva stotinu godina. Nakon određenih rasprava u prvoj polovini 20. veka, sada ga široko prihvata psihološka zajednica.

1904

Francusko ministarstvo obrazovanja donosi mudru odluku. Stavljanje dece u specijalne obrazovne razrede zahteva objektivnu potvrdu o poteškoćama u učenju. Binet i Simon dobijaju zadatak da razviju prvu verziju testa inteligencije. Prva verzija biće objavljena 1905. godine.

Binet je inteligenciju shvatao kao promenljivu i želeo je da koristi svoje testove kako bi identifikovao decu kojoj je potrebna pomoć. Verovao je da će se uz "mentalnu ortopediju" poboljšati.

1908

Binet objavljuje revidiranu verziju originalnih testova inteligencije. Iako ti testovi ne pominju koncept mentalne starosti specifično, literatura mu dodeljuje prvo korišćenje tog koncepta otprilike u to vreme. Njegov cilj je bio da stvori starosne standarde ili norme prema kojima bi upoređivanje bilo moguće.

Tako bi mentalna starost bila prosečna očekivana izvedba osobe u skladu sa njenim uzrastom.

Upoređivanje se takođe može izvršiti oduzimanjem mentalne starosti od hronološke starosti kako bi se otkrile osobe sa superiornim ili inferiornim sposobnostima.

1912

William Stern objavljuje svoju knjigu “Psihološke metode testiranja inteligencije” i brani stav da izračunavanje “apsolutne razlike između mentalne i hronološke starosti nije adekvatno, jer ne znače isto u različitim uzrastima”.

Stern je bio zabrinut zbog činjenice da inteligencija ne raste linearno s godinama niti je ravnomerno raspodeljena među vršnjacima u zavisnosti od uzrasta (u određenom uzrastu razlike među vršnjacima mogu biti manje, a u drugom uzrastu mnogo veće). Stoga je predložio korišćenje mentalnog kvocijenta koji bi se dobijao deljenjem mentalne starosti sa hronološkom starošću (M.Q. = M.A. / H.S.).

1913

Tokom konferencije o testiranju inteligencije u SAD-u, prof. Kuhlmann objavljuje članak u kojem tvrdi da je potrebno bolje operacionalizovati koncept mentalne starosti i standardizovati rezultat korišćenjem indeksa poput Sternovog. On naziva indeks kvocijentom inteligencije. IQ indeks bi omogućio upoređivanje između osoba iste starosti, kao i između osoba različitih starosnih grupa, u oba slučaja razumevajući njihovu relativnu poziciju unutar svojih grupa.

1916

Luis Terman, autor prvih verzija Stanford Binet testa, počinje da koristi pojam koeficijenta inteligencije, skraćeno “I.Q.”. Indeks će biti onaj koji su predložili Stern i Kuhlman sa konstantom od 100 (M.Q. = M.A. / C.A.* 100). Primer deteta: 15 godina mentalne starosti, dok je 14 godina hronološke starosti, što je 15/14 * 100 = IQ od 107.

1920

Nova merenja i slični koncepti počinju da se pojavljuju. McCall uvodi ideal obrazovnog kvocijenta (EQ), u odnosu na obrazovnu starost. Takođe sugeriše da bi indeks mogao biti izračunat ograničen na bilo koju specifičnu veštinu. Na primer, mogli bismo izračunati čitalačku starost ili čitalački EQ (RQ). Ovaj indeks je, dakle, poređenje između čitalačke starosti i prosečne čitalačke norme njegove hronološke starosti.

Još jedan veoma zanimljiv predlog je “kvocijent postignuća” (AQ) Franzen-a. Ovaj indeks se može izračunati deljenjem stvarnog nivoa postignuća sa IQ-om. U školskom primeru to bi bilo deljenje kvocijenta akademskog postignuća deteta sa kvocijentom inteligencije iz testa inteligencije. Nivo postignuća bi bio akademska starost postignuća podeljena sa hronološkom starošću.

Zamislimo da dete loše napreduje u školi i ima kvocijent postignuća od 90, dok njegovi IQ testovi pokazuju da je veoma talentovano sa 120 IQ. A.Q. = KvocijentPostignuća/ IQ = 90/120 * 100 = 75.

Ova mera je veoma zanimljiva jer omogućava razumevanje kako deca napreduju u odnosu na ono što su potencijalno sposobna. Dvoje dece sa istim postignućem moglo bi imati različite A.Q., što znači da jedno koristi više svojih kapaciteta od drugog. Drugim rečima, koja deca ne koriste svoje kapacitete, zbog čega se neki govore o faktoru lenjosti.

1926

Ostale predloge predstavljaju Koeficijent inteligencije i Heinisova konstanta ličnosti, koji su želeli da uzmu u obzir nelinearnu putanju IQ-a kako starimo. Ovi koncepti, koji nisu indeksi, mogli bi uvesti konfuziju i razlog su zašto neki ljudi pogrešno govore o Koeficijentu inteligencije kada misle na IQ.

Velika evolucija dogodila se kada je poznati Thurstone zagovarao korišćenje odstupanja i percentilskih rangova sa normalnom distribucijom. Normalna distribucija je matematička funkcija koja pokazuje da se većina slučajeva nalazi u centru, dok su ekstremi retki. Razlog za korišćenje je taj što svaka slučajna varijabla prati normalnu distribuciju, a tako i inteligencija. Dakle, za svaku grupu ljudi koju izaberemo, ljudi će biti raspoređeni na taj način (većina u centru, neki na ekstremima).

Ova metoda rešila je problem nesavršene veze između starosti i inteligencije, i ubrzo će postati mainstream. Saznajte više o ovoj metodi računanja kasnije na ovoj stranici.

1939

Vešlerova skala postaje prvi relevantni test inteligencije koji zvanično usvaja korišćenje normalne krive i metode devijacija za izračunavanje IQ rezultata. Autor skale, dr Vešler, je u priručniku za test naveo da korišćenje devijacija “oslobađa nas obaveze da se posvetimo bilo kojoj fiksnoj prosečnoj mentalnoj starosti za bilo koju specifičnu starost”.

1960

Testovi Stanford-Binet konačno uključuju korišćenje proračuna devijacije umesto indeksa mentalne starosti, dok i dalje zadržavaju skalu 100 + 16x. Ovo će dati konačni podsticaj metodi devijacije, koja će postati standardna kalkulacija do današnjih dana.

Danas

Danas psiholozi nastavljaju da koriste Thurstonovu metodu devijacije. Svaki IQ rezultat predstavlja relativnu poziciju u poređenju sa pojedincima koji su učestvovali u testiranju (nazvani test uzorak) prema normalnoj distribuciji inteligencije.

Sources:

Sternberg, R. (2020). Istorija istraživanja o inteligenciji: Deo 2: Psihološka teorija, istraživanje i praksa u devetnaestom i dvadesetom veku. U R. Sternberg (ur.), Cambridge priručnik o inteligenciji (Cambridge priručnici iz psihologije, str. 31-46). Kembridž: Cambridge University Press. https://doi.org/10.1017/9781108770422.004
Alcorn, B. K. (1964). Istraživanje pojmova mentalne starosti i kvocijenta inteligencije. Univerzitet u Ajovi.
Sherrod, C. C. (1923). Razvoj ideje kvocijenata u obrazovanju. Peabody časopis za obrazovanje, 1(1), 44–49. http://www.jstor.org/stable/1488615

Kako izračunati koeficijent inteligencije (IQ)

Izračunavanje IQ rezultata može biti prilično složeno. Ne brinite ako ne razumete metodu prvi put kada je pročitate. U nastavku sumiramo relevantne korake kako biste stekli dobru predstavu. Ako želite detaljnije, lako pratljive i grafičke objašnjenje, nastavite da učite o tome na našoj posvećenoj stranici o IQ skali.

Korak 1: IQ je grupna varijabla sa normalnom distribucijom

Kao i većina varijabli sa velikim uzorkom, IQ ima raspodelu rezultata koja ima većinu svojih rezultata oko sredine i manje rezultate na ekstremima. Matematički se predstavlja složenom "normalnom funkcijom".

Korak 2: Utvrđivanje razmere svakog testa

Za svaki test inteligencije možemo pronaći prosečan rezultat (srednju vrednost) i koliko su rezultati uopšte blizu srednjoj vrednosti (standardna devijacija). Na primer, test sa 40 pitanja mogao bi imati srednju vrednost od 20 tačnih odgovora i standardnu devijaciju od 7.

Korak 3: Normalizacija rezultata

Pošto svaki test ima različit broj pitanja, možemo koristiti samo njegove sirove rezultate za poređenje ljudi koji su radili isti test. Da bismo mogli da uporedimo ljude koji su radili različite testove, potrebno je da radimo sa istom skalom (prosek i devijacija). Zato normalizujemo test skalu, tj. prevodimo rezultate da imaju prosek 0 i standardnu devijaciju 1.

Za postizanje normalizacije koristimo formulu Y = (X - Prosek) / Standardna devijacija. U prethodnom primeru, ako je rezultat bio 42, tada je ishod (42-40) / 7 = 0,287 na normalizovanoj skali.

Korak 4: Pretvorite normalizovane rezultate u zajedničku skalu “100 + 16x”

Zbog istorijskih razloga, kao i zbog jednostavnosti u poređenju, psihološka zajednica koristi skalu “100 + 16x”, što znači da je prosek 100, a standardna devijacija 16x. Međutim, poređenja su mogla biti napravljena i sa normalizovanom skalom, pošto su svi testovi koji su normalizovani već u istoj skali i rezultati se mogu upoređivati.

Što se tiče proračuna, pošto smo u prethodnom koraku dobili normalizovani rezultat, sada je lako primeniti novu skalu, tj. Y’ = 100 + 16 * 0,287 = 104,59. Zaokružujemo na IQ od 105.

Saznajte sve o IQ skali uz grafička objašnjenja korak po korak.

Od izračunavanja IQ testova sa više skala do razumevanja statističke osnove IQ skale, sve to možete naučiti uz intuitivna grafička i statistička objašnjenja na našoj posvećenoj stranici.

Idite na stranicu IQ skale

Komponente IQ-a

Nedavna nauka (CHC teorija) pokazuje da je inteligencija, a samim tim i globalni IQ, sastavljena od nekoliko širokih sposobnosti.

Razmišljanje

Takođe poznata kao fluidna inteligencija, podrazumeva sposobnost fokusiranja, učenja, razumevanja odnosa i rešavanja problema. Uključuje induktivno, deduktivno i kvantitativno rasuđivanje.

Znanje

Poznata kao kristalizovana inteligencija, obuhvata veštine poput rečnika, informacija i stranih jezika, između ostalog.

Kratkoročna memorija

Omogućava skladištenje i korišćenje informacija koje se drže u svesti na vrlo kratak period. Sastoji se od radne memorije (za manipulaciju informacijama) i memorijskog opsega (omogućava jednostavno ponavljanje).

Dugotrajno pamćenje

Neophodno za mnoge složene zadatke, obično se opisuje kao sposobnost da kodirate, skladištite i preuzimate informacije od minuta do godina.

Brzina obrade

Brzina kojom osoba može uspešno ponavljati zadatke. Procena se vrši kroz različite vrste zadataka.

Brzina reakcije i donošenja odluka

Koliko brzo osoba reaguje na različite stimuluse i donosi ispravne odluke kada dobije specifične instrukcije.

Vizuelna obrada

Sposobnost rešavanja vizuelnih problema korišćenjem različitih veština kao što su percepcija, mašta, transformacija i simulacija.

Specifično znanje domena

To je nivo ovladavanja koji osoba ima u svom profesionalnom polju ili oblasti fokusiranja.

Ostale sposobnosti

Iako je puna lista pod naučnom raspravom, druge često uključene sposobnosti su psihomotorne, auditivne, olfaktorne ili taktilne.

Sources:

Flanagan, D.P. i Dixon, S.G. (2014). Teorija kognitivnih sposobnosti Cattell-Horn-Carroll. U Enciklopediji specijalnog obrazovanja (urednici C.R. Reynolds, K.J. Vannest i E. Fletcher-Janzen). https://doi.org/10.1002/9781118660584.ese0431
Alcorn, B. Schneider, W. J., & McGrew, K. S. (2012). Model Cattell-Horn-Carroll o inteligenciji. U D. P. Flanagan & P. L. Harrison (ur.), Savremena intelektualna procena: Teorije, testovi i pitanja (str. 99–144). The Guilford Press. K. (1964). Studija o konceptima mentalne starosti i kvocijentu inteligencije. Univerzitet u Ajovi.

Povezana pitanja

Zašto mnogi IQ testovi testiraju samo rezonovanje?

Zato što je inteligencija veoma povezana sa svojim sposobnostima, ali je jača sa nekima od njih. Razmišljanje posebno ima veoma snažnu vezu sa inteligencijom i stoga je veoma prediktivno.

Drugim rečima, ako znate rezultat razmišljanja neke osobe, možete prilično dobro predvideti globalni IQ. Naravno, procena inteligencije će biti daleko ograničenija i neće pružiti vredne informacije o nivou sposobnosti u drugim oblastima koje mogu biti važne u različitim životnim okolnostima.

Možemo li razgovarati o IQ-u svake sposobnosti?

Da, kada neko govori o IQ-u, obično se misli na merenje globalne inteligencije. Neki testovi inteligencije nazivaju to Globalnim IQ-om ili Potpunim IQ-om, što je proračun IQ-ova podskala koji testiraju različite sposobnosti inteligencije.

Ali pošto se svaka sposobnost može meriti nezavisno, njihova merenja se takođe mogu nazvati IQ-ovima sposobnosti, kao na primer Verbalni IQ. Pošto je IQ uvek metrika koja pokazuje relativnu poziciju pojedinca u poređenju sa grupom, može se koristiti za svaku sposobnost.

Neka zabuna nastaje zbog toga što neki testovi mere samo IQ rezonovanja kako bi predvideli Globalni IQ.

Saznajte više o komponentama IQ-a

Naši članci zasnovani na nauci poboljšaće vaše znanje o IQ-u i njegovim sposobnostima.

IQ & INTELIGENCIJA

7 min.

Šta je opšta inteligencija, takođe nazvana G faktor?

IQ & INTELIGENCIJA

9 min.

Struktura inteligencije: CHC model inteligencije

IQ & INTELIGENCIJA

8 min.

Istorija inteligencije i IQ testova

Možete takođe proveriti našu kompletnu listu članaka.

Procena IQ

Tipovi testova kvocijenta inteligencije

U prošlom veku pojavilo se mnogo vrsta IQ testova. Da bismo imali jasnu sliku o njima, predstavljamo sažetak vrsta IQ testova:

1. Online vs. Testovi IQ uživo

Gotovo svi testovi inteligencije mogu se sprovoditi online, osim za malu decu. Uopšteno, najvalidniji testovi poput Wechslerovih skala se sprovode lično od strane psihologa, jer im to omogućava da bolje razumeju osobu. Oni su dugi i prilično skupi.

Kraći testovi poput Raven ili Cattell IQ testova često se nude online. Jeftiniji su i predstavljaju dobru alternativu. Uvek koristite sajt koji vode psiholozi kako biste osigurali razumnu cenu i kvalitet bez prevara. Možete probati dobar kratki IQ test na našoj veb stranici, ali druge dobre opcije su 123test.com i IQ izazov Mensa veb stranice.

2. IQ testovi za decu naspram onih za odrasle

Većina testova inteligencije, poput Wechslerovog i Stanford-Binetovog testa, ima verziju za decu i drugu za odrasle. Dok su većina zadataka obično isti, neki se razlikuju. To je posebno slučaj za mlađu decu.

Još jedna važna razlika je ta što testovi za decu imaju skale specifične za svaku starosnu grupu, dok odrasli dele istu.

3. Testovi sa jednom skalom naspram više njih

IQ, kao što smo objasnili u drugom odeljku, sastoji se od mnogih različitih sposobnosti. Ali rezonovanje je njegov najmoćniji prediktor.

Dok su testovi inteligencije sa više skala koji procenjuju različite sposobnosti najpreciznija i najkompletnija metoda za razumevanje osobe, kraći IQ testovi fokusirani na rezonovanje ili verbalne veštine nude prilično dobru aproksimaciju na vremenski i troškovno efikasan način.

4. Prema teorijskoj pozadini

IQ testovi su prvobitno kreirani bez teorijskog okvira. Uobičajeni zadaci su nasumično birani, a kroz pažljivu statističku analizu, oni koji su bolje predviđali očekivane rezultate su uključeni u test. Međutim, upravo takav statistički rad bi s vremenom doveo do veoma moćne teorije poznate kao CHC teorija koja tvrdi da je inteligencija hijerarhijska i sastoji se od mnogih sposobnosti.

Originalni testovi poput Vešlerovih skala i Stanford-Binet testa su prilagođeni teoriji, a novi testovi se razvijaju na toj osnovi, poput Woodcock-Johnson-III IQ testa.

Druga teorijska struja je ona zasnovana na neuropsihologiji, koja nastoji da proceni IQ kroz proučavanje različitih kognitivnih procesa (Planiranje, Pažnja, Simultano procesiranje i Uzastopno procesiranje). Ona je dovela do nastanka poštovanih testova, poput Kaufmannove baterije testova za decu, za koje neki tvrde da bolje proučavaju sirove sposobnosti umesto akademskih performansi - što možda objašnjava zašto pokazuju manje rasne pristrasnosti.

Saznajte sve o
koeficijentu inteligencije (IQ)

ZNAČENJE KOEFICIJENTA INTELIGENCIJE

IQ & KOEFICIJENT INTELIGENCIJE

RAZLIKA SA INTELIGENCIJOM

OSNOVNI BROJEVI

Tri ključna aspekta IQ-a