.png)
Čekaj, šta je genetika?
Zamislite da hodate ulicom i čujete razgovor: “Bobi je bio izuzetno pametan još kao mali dečak. To je u njegovom DNK”. Ova izreka je postala toliko uobičajena da odmah razumemo da se odnosi na ključnu osobinu Bobija. Takođe, prilično lako prihvatamo da naši geni mogu uticati na našu inteligenciju, ali kako? I do koje mere?
Da bismo odgovorili na ova pitanja, napravićemo kratak prekid i početi sa osnovnijim pitanjem: šta je DNK? Pa, možemo ga zamisliti kao priručnik sa uputstvima, bolji od onih iz Ike-e. Ovaj priručnik sadrži sve potrebne informacije za razvoj, opstanak i razmnožavanje organizma. Važno je da nosi sposobnost da kopira i prenosi informacije na sledeće generacije. Segmenti ove DNK, nazvani geni, su ti koji određuju boju očiju ili krvnu grupu.
Sada, ako je DNK udžbenik, a geni su kao poglavlja u našem romanu, slova koja ih čine su nukleotidi. Postoje 4 različite vrste, 4 slova, koja se uvek javljaju u parovima. Njihova kombinacija čini kod života. Svaka od naših ćelija sadrži punu kopiju našeg DNK, a 99,9% ovog genetskog materijala je zajedničko za svaku osobu. To je ono što nas čini ljudima. To znači da je samo 0,1% DNK jedinstveno, što čini naše individualne karakteristike.
Iako je jasno da genetika ima važnu ulogu u fizičkom izgledu ili naslednosti određenih poremećaja, pitanje koje se postavlja decenijama je da li naš genetski kod može uticati na složenije osobine poput inteligencije.
Genetika i inteligencija
Zamislite grupu ljudi koje smatrate veoma pametnim. To može biti vaša majka, Stiven Hoking ili Da Vinči. Ako se razlikujemo samo 0,1% našeg DNK, trebalo bi da bude lako pogledati ih i videti da li postoji magična kombinacija za genije, zar ne? Pa, za početak, ovaj mali procenat odgovara ni više ni manje nego 3 miliona nukleotida, 3 miliona naših "slova" koja treba analizirati. Štaviše, inteligenciju je teško proučavati, delimično zato što se može opisati i meriti na različite načine.
Nakon što su istraživači pristali na opštu definiciju – sposobnost učenja iz iskustava i prilagođavanja promenljivim okruženjima, procenjeno kroz različite testove – otkrili su da ne postoji nešto poput "gena za pamet". Iako genetski kod ima merljiv uticaj na našu inteligenciju, odnos nije tako jednostavan kao nasleđivanje nekoliko DNK fragmenata i postajanje genijem. Inteligencija je određena veoma velikim brojem interagujućih gena čiji su efekti mali i kumulativni. To znači da, iako svaki od njih, izolovano, ima mali uticaj, kada se saberu, njihov efekat postaje značajan. Bilo bi to kao kapljice vode na kamenu. Pojedinačno ne deluju na površinu, ali stalno kapanje je troši.
To reći, porodične studije su jasno pokazale da geni mogu činiti oko 50% svih razlika u inteligenciji među ljudima. Za ovu vrstu istraživanja, upoređivanje blizanaca je zaista korisno. Postoje dve vrste: (i) identični blizanci, koji potiču iz iste jajne ćelije i spermatozoida koji su se podelili na vrlo ranim fazama razvoja, i (ii) bratski blizanci, koji potiču iz dve različite jajne ćelije i dva različita spermatozoida. Prvi su u suštini klonovi i dele 100% svog DNK. Neidentični, međutim, su kao i svaka druga braća i sestre i imaju oko 50% svojih gena zajedničkih.
Scientists have discovered da što više DNK dele dve osobe, to su sličniji rezultati na testovima inteligencije. Ako razmislimo o poznatoj i velikoj porodici, recimo Weasley-ima, i treba da ih poredimo prema sličnosti njihovih IQ-ova, Fred i Džordž, kao identični blizanci, biće najsličniji. Sledeći u redu biće Ron i Džini koji, kao biološka braća, imaju bliže IQ-ove od onih kod usvojenog deteta koje je odraslo u istom okruženju kao Hari Poter. Naravno, Hermiona će uvek biti najpametnija osoba u prostoriji, pa su njeni roditelji verovatno takođe inteligentni.
Da li to znači da bismo trebali kriviti naše gene za naše ocene? Da… i ne, grupa sa King's College London otkrila je da postoji genetska osnova za to koliko lako ili prijatno deca doživljavaju učenje. Ipak, to ne zavisi samo od inteligencije, već i od drugih osobina (uključujući motivaciju ili samopouzdanje). To znači da trenutni obrazovni sistem favorizuje specifičnu kombinaciju atributa.
Ako ste među srećnicima, uspet ćete, ali prosečne ocene ne znače da niste inteligentni. Ključna otkrića su da različiti načini učenja – putem računarskih programa ili praktičnih projekata – mogu probuditi želju za učenjem kod drugih tipova ličnosti.
Genetika protiv okoline. Spremni… borba!
Pošto sam ti upravo rekao da se otprilike 50% razlika u inteligenciji može pripisati genetici… odakle dolazi ostatak? Za drugu polovinu, faktori iz okruženja su posebno važni. To uključuje domaće okruženje deteta, roditeljstvo, obrazovanje, dostupnost obrazovnih resursa ili ishranu. Podržavajući ovu tačku, identični blizanci koji su odgajani odvojeno imaju manje slične IQ-ove nego oni koji su odrasli pod istim krovom.
U prošlosti, pitanje da li inteligenciju određuju genetika ili okruženje suočavalo je naučnike do te mere da bi borilački klub izgledao kao dečja igra. Međutim, kako je Aristotel istakao, vrlina se nalazi u sredini. Iako je ponekad teško razdvojiti ih, nema sumnje da oboje utiče na inteligenciju. Dok genetika može odrediti koliko pametan možeš postati, okruženje utiče na razvoj IQ-a pružajući prilike ili ograničenja. I ovde se susrećemo sa ozbiljnim socioekonomskim problemom. Dok zdravi i dobro hranjeni ljudi imaju šansu da "otključaju" svoj puni potencijal, za manje bogate građane okruženje predstavlja nepovoljnost.
Ali kako naša okolina može da utiče na naš DNK? Naša životna iskustva mogu odrediti da li se gen zapravo čita ili ga telo jednostavno ignoriše. Kao prekidač koji možete uključiti i isključiti. U teoriji, ovo je odličan mehanizam, jer omogućava našem genomu da se prilagodi našem kontekstu. Ipak, dugotrajni stres ili nepovoljna životna iskustva, posebno u mladosti, mogu promeniti način na koji se naši geni izražavaju, menjajući povezanost u mozgu. Dopamin, na primer, igra ključnu ulogu u motivaciji. Tišina gena receptora za dopamin ovim mehanizmima – nazvanim epigenetske promene – čini neurone manje aktivnim, što je povezano sa nižim IQ rezultatima.
Naš genom tokom života
Neverovatan podatak koji sam čuvao za sebe je da genetski uticaj na opštu inteligenciju nije konstantan tokom našeg života! Umesto toga, čini se da se povećava s vremenom. Genetski faktori čine oko 20% razlika u IQ-u tokom dojenčeta, raste na 40% u adolescenciji i do 60% u odraslom dobu.
Iako znamo da inteligencija menja sa godinama, geni povezani sa IQ ostaju konstantni, pa kako se to može desiti? Naučnici veruju da je jedna od opcija da deca traže iskustva koja se poklapaju sa njihovim genetskim sklonostima. Tako biramo okruženja u kojima se naše genetske razlike povećavaju jer aktivno tražimo kontekste koji omogućavaju našim genima da se osećaju prijatno.
Kada si u osnovnoj školi, moraš učiti sve predmete, ali kako prolaziš kroz školske godine, brzo shvatiš da “mrzim matematiku” ili “ne mogu da podnesem ekonomiju” i odlučuješ da nastaviš sa učenjem predmeta koje najviše voliš – ili koje najmanje mrziš. Ovo je primer aktivnog biranja našeg konteksta. Ove odluke mogu značajno uticati na epigenetiku, utičući na obrazac ekspresije naših gena.
Ukratko, iako se rađamo sa određenim genetskim nasleđem koje određuje gornju granicu naše inteligencije, možemo aktivno istraživati svoj potencijal. Možda ćemo tražiti izazovne ili udobne sredine, jer je svako od nas sklon različitim stvarima, ali otkrivanje naših punih intelektualnih sposobnosti je sigurno životna misija. Uživajte u putovanju!
.png)
